Nekada, ne tako davno, kada su zime bile ledene i snežne, januarske noći mračne i jezivo tihe; putevi dugi, a predeli pusti; kada su svaka senka i šum bili strašna prikaza, tada se znalo za nekrštene dane. Period od Božića do Bogojavljenja kada se zemlja otvarala i svetom, posebno noću, vladale nečiste sile i zli demoni. Ljudski rod se u sumrak zatvarao u sigurnost svojih kuća i tu ostajao do prvog kukuriku. Ne bi dobro prošao onaj koga bi mrak dočekao na putu, bez krova nad glavom. Iz avetnih smetova, sa golih, zaleđenih krošnji, iz guste tmine vrebalo je nešto.

Ljudi su u to verovali. Svako je znao nekog ko je poznavao nekoga čija je baba imala pradedu koji je imao pobratima čijeg je tetka, treznog ili pijanog – hrabrog ili nesmotrenog da noću luta sam (ko se još toga seća, i zar je važno?!), karakondžula zaskočila u gluvo doba neke od tih noći. Slučajnost ili sreća u nesreći jednog petla, koji zbog slasno mu pojedene omiljene drage te noći od tuge nije mogao oka sklopiti i kao osvetu objavio buđenje pre vremena, spasila je tog pretka-tetka od ne dao ti bog čega. Prošao je sa nekoliko ogrebotina, malo više promrzlotina i jednom strašnom pričom. Za nauk “nevernim Tomama”.

Znalo se: u nekrštene dane ne zanoći napolju, tačnije, ne pomaljaj glavu iz kuće, ako baš moraš ponesi standardno oružje: beli luk, krst, molitvu… Krij kućno svetlo, ne predi, ne šij, ne tkaj, ne peri.

Što je dosadno, šta da radim, šta da radim?!

Evo, možeš da pleteš.

I da, nikako nemoj noću da piješ vodu.

A drugu tečnost? Hik!

Za to nema nikakvih direktiva, po volji ti bilo.

U vreme nekrštenih dana najveća opasnost je pretila od karakondžula. S tim u vezi postojale su specijalne antikarakondžulske jedinice zvane koledari. Oni su posećivali domaćinstva oko Božića i u vreme nekrštenih dana, i bili strah i trepet za avetinje. Ali ne samo to. Nakon intervencije preobražavali su se u bajalačko-dramsku družinu i te performanse naplaćivali po principu “daj sta daš”.

Važilo je: nemoj slučajno da se udaš/oženiš u ovim danima. I da se rodiš nije ti baš poželjno, gde žuriš, odloži do Bogojavljenja.

Bogojavljenje je jedan od najstarijih i najznačajnih hrišćanskih praznika. Tog dana slavi se silazak Duha Svetog u obličju goluba na Isusa odmah nakon čina njegovog krštenja. “I ču se glas “Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji!” Ovaj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i javno uvođenje u spasiteljsku dužnost.”¹ Na Bogojavljenje proslavlja se manifestacija božanskog trojstva Oca, Sina i Svetog Duha. U početku je bio zajednički za više događaja iz Isusovog života: rođenje, poklonjenje mudraca, krštenje, čudo u Kani galileskoj i čudo hranjenja 5000 ljudi sa pet hlebova; zvao se Bogojavljenja.

Kao za ostale velike praznike i za ovaj postoji sijaset običaja i verovanja. Centralno mesto ima voda. Otud naziv Vodice i Vodokršće. Veruje se da voda osvećena na Bogojavljenje ne može da se pokvari, da ima lekovite i čudotvorne moći. Nekada se čuvala tokom cele godine i koristila u raznim situacija. Postojao je običaj kupanja u reci u zoru ili umivanja na bunaru. Veruje se da se u noći uoči Bogojavljenja otvara nebo i Bog ispunjava bilo koju, isključivo jednu, želju onome ko to vidi.

Sa Bogojavljenjem završava se ciklus božićnih praznika i prestaju nekršteni dani.