Šta vidim kad pomislim minimalizam?

Svetla prostorija, u prostoriji sofa, pored sofe hoklica, na hoklici šolja, u šolji kafa, na sofi čovek, u ruci mu knjiga. Kafa se puši i miriše, tek skuvana za ovu vizuelizaciju. Čovek čita, nešto važno i zanimljivo. Mozda baš ono što nije mogao kad je imao i fotelju, stočić za kafu, nekoliko polica i još nešto nameštaja. Slika predstavlja zadovoljnu osobu, koja je odbacila sve suvišno, sad je srećna, nigde ne žuri, ne juri, ima vremena za sve ono “što joj je zaista važno”.

Lična sreća, manje stresa, više slobodnog vremena. To je ono sto se nameće kao cilj kada se govori o minimalizmu kao životnom stilu. Kako? Odbacivanjem svega što nam nije toliko potrebno, što nam smeta i što nas ometa da provodimo vreme na način na koji bismo stvarno želeli. Uz napomenu da je čitav koncept u najvećoj meri individualna stvar. I suštinski akcenat nije na odricanju, već na razmatranju. Gde svako pomoću pitanja: da li koristim to nešto? da li volim to nešto? da li mi je to potrebno?, odlučuje između imati ili nemati, raditi ili ne raditi to nešto.

Rezultat, ne jedini, je manje. Pre svega manje materijalnih stvari.

I to nas dovodi do, nazovimo tako, nusprodukta ovakvog načina života, manje količine otpada koju pojedinac proizvodi. Argument više, koji bi trebalo da ide ruku pod ruku sa svim ličnim zadovoljstvima, kada govorimo zašto minimilizam.

Tačnije, uzimajući u obzir šta sve se kroz minimalizam propagira, minimalista je krivac za manje zagađenja generalno. A ne samo smeća kao najdirektnijeg i najvidljivijeg oblika. Svaki proizvod koji koristimo ima višestruki uticaj na životnu sredinu. Od dobijanja sirovine, preko proizvodnje, transporta, poneki prilikom korišćenja, do, na kraju, odlaganja neiskorišćene količine i ambalaže. Po pravilu dejstvo je negativno. I to je nešto što je realnost, ali i neizbežnost naše civilizacije. Minimalističkim načinom života, manjom potrošnjom uopšte, ali i težnjom da se koriste višenamenski i višekratni proizvodi, taj uticaj se umanjuje. Malo ili baš, baš malo, ali ipak umanjuje.

Možemo slobodno reći i da minimalizam u velikoj meri podrazumeva ekološki svesnog pojedinca. U oba slučaja, ako to uopšte treba razdvajati.  I kada je reč o štetnosti neekoloških materijala i sredstava za njega samog. Ali i kada je reč o uticaju pojedinca na okruženje. Principi koji to potvrđuju su, pre svega, više puta rečeno, manje stvari  danas, manje otpada sutra. Zatim stavljanje akcenta na prirodne i trajnije materijale. Izbegavanje raznih hemijskih sredstava i njihova zamena manje škodljivim. Umesto predmeta za jednu upotrebu korišćenje višekratnih. I još ponešto.

Ovo ne znači da su svi, ili samo, minimalisti, koliko toliko, ekološki osvešćeni. Niti znači da je minimalizam rešenje za svetski problem zagađenja životne sredine. Ali znači da je pomalo minimalizma više nego poželjno u svakodnevnom životu svih nas. I to je nešto što bi trebalo da imamo na umu. I u praksi. Bar ponekad. Svideo nam se ili ne ovakav način života.

I ova slika predstavlja sve nas.

A kako?

O tom potom.