“Dobar čovek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovek je veštačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, videli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čoveku. Budi pametan da ne bi bio loš”  – Zuko Džumhur

Zulfikar Zuko Džumhur, od majke Vasvije i oca Abduselama, pripadnika pokreta “Mlada Bosna”, austrougarskog zatvorenika, verskog službenika u Kraljevini Jugoslaviji i masona, rođen je 24. septembra 1920.godine.

Umesto biografije…

U “Zelenoj čoji Montenegra” Momo Kopor o Zuki Džumhuru piše:

Rekli su o Zuki…

 “On je dete koje je renesansa zaboravila i ono se, eto, pojavilo u ovo naše, oskudno vrijeme” –Vladimir Bulatović Vib

 “Zuko Džumhur je pre svega bio biće komunikacije;  neutažive žeđi za komunikacijom, ali i čudesne darovitosti za nju… Džumhur jest bio beskrajno duhovit šeret, sjajan ironičar s onom sasvim posebnom vrstom ironije koja nikad ne prelazi u otrovni cinizam iako je precizna i oštra kao potez grafičarskom iglom, ali u Džumhuru imamo i mislioca, ozbiljnog mislioca, koji svoje uvide saopćava na način ležeran, tako kompatibilan sa zahtjevima današnje civilizacije koja ne trpi ozbiljnost.” – Ivan Lovrenić

“ Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.”- Mirko Kovač

“S jedne strane, sve je u njemu bilo starovremeno: musliman po stambolskome i bečkom kalupu, koji se pisanju učio preko sentenca i mudrosti istočnoga svijeta, među koje bi udijevao anegdote za koje čitalac nikada nije mogao biti siguran jesu li to stvarni događaji ili ih je Zuko Džumhur izmislio kao neku paralelnu stvarnost. S druge strane, bio je Beograđanin, jedan od onih koji su u pedesetima stvarali atmosferu toga grada, njegovu liberalnu auru i mangupsku naraciju.“  – Milenko Jergović

“Zuko je bio moj veliki učitelj i neko koga sam obožavao. Za razliku od svih muškaraca koji su obavezno nosili odela, on je nosio džempere, pa sam pitao majku kako to , a ona mi je odgovorila „on je slikar, to je jedan poseban soj ljudi“. I meni se to dopalo – ne samo ti džemperi sa rol kragnama, nego sve u vezi sa Zukom, naročito to što je bio poseban, prepametan i fascinantan crtač i slikar. Od njega sam mnogo toga čuo i naučio. I kasnije u mojoj mladosti sam ga viđao i bio njime jednako fasciniran. Taj Zuko Džumhur je jedna neverovatna pojava bio ne samo za mene, već i za Beograd i uopšte za našu kulturu” – Miloš Šobajic

„Ili recimo Zuko Džumhur. Šta sam ja njemu, niti je on znao ko sam ja, šta sam. Video me jedne godine u jednoj groznoj kafani koja više ne postoji, preko puta hotela „Prag“, u Ulici „Narodnog fronta“. Zima i on oseti da nešto nije u redu. I kaže: „Diži se“.  Ja se uplašim, vidim jednog čoveka. On je imao atelje na Kolarcu. Dao mi je jednu debelu rolku i jedan sako od somota. I tako sam izdržao te hladnoće. Dakle, to su te stvari koje se ne zaboravljaju“ – Milutin Dedić

“Ako sam i imao neku sreću u životu, to je sreća da se družim sa ljudima s kojima se vredelo i vredi družiti.”- rekao o njima Zuko Džumhur

Zulfikar Dzumhur bio je jugoslovenski  slikar, karikaturista, scenarista, putopisac, pozorišni scenograf, voditelj. Oženjen Vezirom, devojačko Pelivanović.

Pojedine crteže potpisao je sa Zuko Џумхур, pisac i živopisac. Na pitanje o tome odgovorio je : “A, to su bile moje varošarije.”

“Za Vas kažu da ste dobar čovek.”

“Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gde bih sam sebi odao izvjesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ.” –rekao o sebi Zuko Џумхур.