Živimo u zemlji, nije greška reći i na zemlji, gde otpada ima na svakom koraku. Svugde. Pogledamo li kroz prozor stana ili automobila velika je verovatnoća da ćemo to videti. Neretko nešto i baciti. Zgražavamo se nad primerima tuđe nekulture, sa pravom, jer smo naše smeće zafrljačili u kontejner. Sa još većim pravom ako je u pitanju kontejner za reciklažu. I to je nešto, osvrnemo li se oko sebe. Međutim, da li je to dovoljno? Možemo li više?

Zanimljivosti*

– Prema istraživanju britanske ekološke agencije iz 2006.godine, papirne kese moraju najmanje tri puta da se upotrebe da bi „imale niži potencijal za globalno zagrevanje” od jednokratne najlonske kese.

– Industrija papira je u samom vrhu zagađivača vazduha, vode i zemljišta.

-U procesu proizvodnje papira troše se velike količine vode i energije. Dobija se papir, biorazradiv proizvod i nusprodukt hemijski zagađena otpadna voda.

-Plastika se proizvodi od nafte i gasa.

-Samo 30-40 % plastike može da se reciklira i to svega nekoliko puta.

-U Evropskoj uniji se godišnje proizvede preko 28 miliona tona plastičnog otpada. Manje od 30% te količine se reciklira.

-Prema najboljim procenama do sada u okeanu je akumulirano 150 miliona tona plastičnog otpada, od čega 23 miliona tona čine različite hemikalije i toksini koji se plastici dodaju kao aditivi za pospešivanje karakteristika. Procenjuje se da će bez adekvatne akcije do 2050. godine u okeanima biti više plastike nego ribe.

-Univerzitet Njukasl iz Australije u studiji o uticaju zagađenja plastikom na čoveka iznosi procenu da prosečna osoba kroz hranu i piće nedeljno proguta oko 5 grama plastike, što je ekvivalent količini plastike u platnoj kartici.

–Ekološki prihvatljiv način za upravljanje otpadom zasniva se na nizu mera kojima se pre svega nastoji da se maksimalno smanji količina generisanog otpada, zatim dolazi reciklaža, deponovanje i sl.

1. NE jednokratnoj ambalaži     

Skoro sve što kupujemo je u nekoj ambalaži. Uglavnom je to plastika, karton ili papir. Služi da proizvod lako i bezbedno stigne do mesta upotrebe i nakon toga je najčešće bacimo. Zato što ne može da se upotrebi opet. Zato što se ne setimo da bismo to mogli. Zato što nam je tako lakše. Zato što nam ostaje toliko da je besmisleno sve čuvati. Zato ambalaža tako brzo postane smeće. I to sa značajnim udelom u ukupnom otpada koji stvara jedno domaćinstvo.

Da li se i šta tu može?

Može. Recimo:

-Umesto plastične ili papirne kese koristiti platnene. To smo donekle naučili.

-Čuvanje korišćenih kesa i upotreba više puta. Realno, bez obzira što imamo ciger u koji stavimo sve kupljeno, skoro svo voće i povrće i dalje pakujemo u posebne plastične ili papirne kese. Nije naodmet sačuvati ih i poneti na pijacu i u prodavnicu. Ili u papirnim kesama od brašna i šecera možemo da spakujemo poneku užinu, na primer.

-Nije teško reći: “hvala, ne treba mi kesa”. Mnogo je situacija kada nam nije potrebna, ali postupamo po principu uzmi kad daju.

-Nošenje vode ili nekog drugog napitka u višekratnoj plastičnoj, metalnoj ili staklenoj boci.

-Kupovanje većih pakovanja nekog proizvoda ili u rinfuzu.

-Umesto raznih jednokratnih plastičnih kutijica i činija za pakovanje hrane (gotovih jela, suhomesnatih proizvoda, sve češće u tome se pakuje voće itd.), prilikom planirane kupovine poneti svoju ambalažu. To mogu biti razne višekratne plastične ili staklene činije koje možemo koristiti mnogo puta. Uz to višekratne plastične posude otpornije su na oštećenja i spoljne uticaje, pa kod njih postoji manji rizik od kontaminacije hrane mikroplastikom. O prednostima staklenih posuda suvišno je govoriti.

Postoji običaj da se jednokratne plastične posude, kao i flaše za jednu upotrebu, više puta koriste. Za razliku od kesa, kada je reč o ovoj vrsti ambalaže to nije preporučljivo i nije bezbedno.

2. NE predmetima za jednu upotrebu.

Nije pravilo, ali uglavnom je reč o predmetima od plastike i papira. Čase, pribor za jelo, slamčice, tanjiri. kašičice za kafu,…. Tu bi mogli da se stvrstaju i ukrasni papir, ubrusi, vlažne maramice, papir za pečenje. Sve ono što koristimo ih jednom, eventualno par puta i završi u smeću.

Za razliku od jednokratne ambalaže, gde često nemamo izbora, ovde je reč o stvarima bez kojih možemo lako, ali su zgodne za neke situacije. Ili lepe, na primer.  

Recimo, zgodno nam je da kad smo na izletu i uživamo u prirodi pijemo iz plastičnih časa, jedemo sa kartonskih tanjirica, sakupimo na kraju sve to i bacimo u prvi kontejner.

Zgodnije je, svaka domaćica zna, sve što treba brisnuti ubrusom ili vlažnom maramicom, umesto pamučnom krpom.

Sve to je zgodno, dostupno i jeftino. A da li možda malo preterujemo? Posledice gledamo i gledaćemo. Isto važi i za glagole jesti, piti i udisati.

I na kraju, više kao najava, veliko NE za bezrazložnu i preveliku upotrebu kućne hemije. Sa jedne strane, ambalaža velikog broja proizvoda iz ove kategorije spada u toksični otpad, ali se uglavom ne odlaže i ne tretira na propisan i bezbedan način. Sa druge strane, sva ta hemijska sredstava loša su za naše reke i živi svet u njima. A nisu ni nama baš neki dobročinitelji.  

Ali o tom potom.