Koliko nam je potrebno da bismo bili srećni?  Da li postoji neka granica kada ono što imamo više ne služi da poboljša naš život, nego naprotiv…. Da li je manje ustvari više? Za sve veći broj ljudi koji svesno i samovoljno biraju minimalistički način života odgovor na poslednje pitanje je jeste.

Ideja o odricanju od materijalnog i usmeravanje svoje energije i vremena u nekom drugom pravcu postoji vekovima unazad u svim religijama i kod nekih filozofa. Relativno skoro, otprlike sredinom prošlog veka, pojavio se minimalistički pravac u umetnosti. Da bi poslednjih decenija, preko arhitekture i uređenja prostora, minimalističke ideje ušle i pokazale se primenljivim u svakodnevnom životu. Sve češće se govori o minimalizmu i o prednostima takvog načina života. Nikako o manama. Nema mane? O tome ćemo kasnije…

Prezauzetom i prezasićenom ponudama i mogućnostima, prvo potrašaču, pa onda i čoveku današnjice, minimalizam može biti primer i pokazatelj da se može i kako se može živeti malo drugačije.

Život po minimalizmu

Kada govorimo o minimalizmu kao stilu života najčešce, ne retko i jedino, mislimo na ograničeno posedovanje materijalnih stvari potrebnih za život (nameštaja, pokućstva i ličnih stvari, kao što je garderoba, sredstva za higijenu i negu, sredstva za rad, hobije i dr.). Ne postoji striktno ograničenje šta imati i koliko, a šta ne. Nemaju svi ljudi ista zanimanja, interesovanja, drugačije rečeno, iste potrebe za stvarima. Minimalista svoju materijalnu kartu kreira odgovarajući na tri pitanja:

Da li koristim to nešto? Da li volim to nešto? Da li mi je to potrebno?

Za neke tu spadaju samo najosnovnije stvari za život:  krevet, minimalna količina ličnih stvari ( po principu sve svoje mogu uvek sa sobom poneti ), najneophodnije za pripremu i konzumaciju hrane. I to bi bilo to. Većina minimalista su ipak komformisti i njihova imovinska karta je bogatija. I jednima i drugima je zajedničko da to što imaju, a i ono čega su se odrekli ili odlučili da nemaju, služi samo poboljšanju kvaliteta njihovih života. Minimalistički način života ne podrazumeva neko paćenje, asketizam ili samokažnjavanje pored svih, na izgled, blagodeti i olakšica koje pruža savremeno potrošačko društvo, već oslobođenje od prevelike količine materijalnih stvari, nametnutih od  tog istog  potrošačkog društva, koje okupiraju naš prostor, trošimo na njih naše vreme, novac, a pomalo i živce.

Život po minimalizmu u suštini

Minimalizam, pored spomenutog materijalnog aspekta, je dosta širi pojam i primenljiv je u svim sferama čovekovog života, međuljudskim odnosima, kako provodimo naše slobodno vreme, na količinu i vrstu informacija koje primamo i dr.  Mnoge obaveze, situacije, aktivnosti i susrete u toku dana ne  možemo izbeći, ma koliko nam bili neprijatni ili suvišni.  Oni su deo naše poslovne ili porodične svakodnevnice i ne zavise samo od nas. Ono što zavisi od nas je naše slobodno vreme. Vreme odmora, relaksacije. Vreme za ljude i aktivnosti koje stvarno volimo. Vreme koje današnji čovek ili misli da nema ili u velikoj meri proživi virtuelno. Minimalistčki način razmišljanja i delovanja u tom delu naše svakodnevnice, za početak, mogao bi velikoj meri da poboljša kvalitet naših života.

Minimalizam podrazumeva pokušaj razumevanja šta nam je u životu stvarno važno i usmerenje naših ograničenih resursa (vremena, emocija, prostora, novca) u tom pravcu, uz odbacivanje svega onoga što nam u tome smeta. Ne postoje odrađena pravila koja treba primenjivati da bismo bili minimalisti. Za svakog čoveka minimalizam je drugačiji.

Minimalistički način života sam po sebi nije cilj, nego sredstvo kako živeti svesno i po svojoj meri.

…Kasnije

Veliku zaslugu za sve veću popularnost minimalizam duguje društvenim mrežama. Tu nam influenseri iz celog sveta pokazuju kako sve možemo da živimo minimalistički, koje su  prednosti i kako je sve to baš odlično, super, ekstra, top ili vrh.

A mane ? Šta je sa manama?

Uzimajući u obzir suštinu minimalističkog načina života i da ne postoje nikakva ograničavajuća pravila, već svako za sebe odlučuje šta i koliko mu je potrebno, a šta je ono što mu je suvišno i ometajuće, ako se i pojavi neka mana, veća je verovatnoća da je do odlučioca, nego do ovakvog načina života.

Ovo je bio pokušaj šale.

Kao što je svako minimalista na svoj način i vidi u tome određenje prednosti, tako je i sa manama.

Ne želim da živim tako, meni je sve to bezveze. Sasvim u redu.

Previše ograničavajući i nekomforan život, sudeći po onome što prikazuju, nazovimo tako, ektremni minimalisti. Ali vi ne morate tako, mogao bi biti odgovor.

Sve što imam volim, koristim ili mi je potrebno. Obično nije tako, ali i to je sasvim u redu.

Ništa novo, samo sad neki ljudi preko našeg vremena zarađuju pričajući o tome. Ima istine.

I tako dalje…

Minimalizam nije neko revolucionarno otkriće, niti ima recept za sreću, blagostanje ili dug život. Koliki je potencijal ovakvog načina života da postane šire društveno zastupljen, videćemo, možda…,  neki. Ono što je važno, što možemo da naučimo ili da se podsetimo, u celoj toj priči oko minimalizma, nazivali sebe minimalistima, komformistima, hedonistima ili bili nešto šesto, jeste da malo razmislimo kako, na šta i koga trošimo naše vreme, posredno ili neposredno. A i još ponešto.

Ali o tom potom.