“Od mnogih naših putnika pred nama je jedan naročite vrste, slikar i pisac, pisac i novinar, savremen jugoslovenski čovek, savremenih shvatanja i pogleda, budne pažnje i oštra oka.”  – Ivo Andrić u predgovoru za “Nekrolog jednoj čaršiji”

Zuko Džumhur – Nekrolog jednoj čaršiji

“Putujem po svetu noseći zablude i naivne slike iz detinjstva.”

Putopisi su retkost u našoj književnosti. Retko pisani. Ne baš čitani. Često zanemarivani.To je, nažalost, slučaj i sa putopisima Zuke Džumhura.

Na pitanje u jednom intervjuu o simbolici potpisivanja imena latinicom, a prezimena ćirilicom Zuko Džumhur je odgovorio “pola-pola”. Tako je i sa putopisima, pola-pola. Gradovi i mesta sa svojom istorijom, atmosferom, ljudima kao prva i pisac sa svojim senzibilitetom, znanjima i sećanjima, kao druga polovina.

U slučaju pomenutog putopisca rezultat je jedna duhovita, zanimljiva i poučna celina.

 Reč ima pisac Zulfikar Zuko Džumhur

“Jedrene me dočekalo u velikim zlatnim šalvarama sedeći u ravnici kojom teče i šumi Marica, mlitavo i tromo kao bugarska himna.”

“Marica protiče i šumi Marica, sredinom grada, paradna reka kao stara patriotska koračnica, ponosno, zadovoljno i nacionalno, zelena i meka.

Dugovoda lepa balkanska reka kao da se ne uliva u obično more, nego pravo u istoriju”

“Ipak, otišao sam u “Karavan”…

Neki Nubijac je na podijumu gutao vatru i na kraju je pojeo sablju dimiskiju.

Aplauz

Neki Čeh obučen kao Meksikanac gađao je svoju ženu noževima i uvijek je promašio. Na kraju je uzeo baklju i zapalio ženu.

Uzalud!

Žena nije uspela da izgori”

Prva putopisna kniga Zuke Džumhura “Nekrolog jednoj čaršiji” izdata je 50-ih godina prošlog veka. Igrom slučaja  pisac je prvi put bio u Istanbulu 1954., iste godine kada je u čuvenoj Kapali-čaršiji izgorelo oko 1400 dućana. Osvrt na taj događaj kumovao je nazivu jedne priče i cele zbirke.

“Da li je duša ovoga grada krštena ili nekrštena? Prepirka traje pet stoleća… Uĉestvovali su i očenaši i artiljerija i Kur’an, i motke.

Svađali su se carevi, vladike, prosjaci, bašibozuk i krstaši.”

“Kapali-čaršiju je progutao plamen.

Ovo je posmrtno slovo hiljadama galanterija, parfimerija, konfekcija, manufaktura, kolonija, bakala, aščinica, kafanica, zlatara, krpara, antikvara, staklara, staretinara, svaštara i ostalim stotinama malih dućana u tamnim svodovima nekada čuvene Kapali-ĉaršije u Istanbulu.

Ovo je nekrolog mravinjaku punom jorgana, fildžana, čipaka, ibrika, fotelja, solitera, frižidera, kombinezona i svih najlona, u kome se više od sto hiljada dana kupovalo i prodavalo, nudilo i tražilo, živelo i bankrotiralo.”

⁞

“Iz bedekera je istrgnuta stranica o mravinjaku, gde se godinama i danima zacenjivalo, ucenjivalo, procenjivalo i cenkalo, dok gust kiseo dim nije odneo sve u bescenje…

Ovo je pomen ogromnoj kamenoj šatri izobilja, šarenila i asortimana, razapetoj od Bajazidovog mejdana do Mahmud-pašinih mahala i Nuri Osmanlije. Ovo je pomen tvrđavi jednog mentaliteta, gde se trgovalo dugo i iz ubeđenja, novcem, robom, grimasama i zakletvama.

Kolika je cena stvarima koje se više ne mogu napraviti!”

“Neko će reći da je Zlatni Rog lep samo u proleće.

Drugi, opet, u jesen.

Treći zimi.

Ustvari, on je ružan i leti, i zimi, i u jesen, i u proleće. Ali je u isto vreme i uvek lep, ali samo predveče.

Danju je ovaj zaliv ogroman rov, pun ustajale vode po čijoj se ivici nahvatao život žut kao mahovina.

Noću, na mesečini, ovo je kič, turistička reklama i ono “rado te se sjeća…” na razglednicama.

U ponoć, bez mesečine ovo je strašilo i crni bodež u leđima Evrope.

Popodne ovo je dugačka Čukarica, puna dokova, lađa i otpadaka.

Levo – obala prodavača i preprodavača.

Desno – mahala puna čučavaca i leblebija po kojoj se suši ovčetina, dime nargile, trešte gramofoni i pljušte šamari.

Samo pred sunčev zalazak ovo je zlatan mač na crvenoj vatri.

Samo nekoliko trenutaka svakog dana ovo je Zlatni Rog.”

Prvo izdanje zbirke imalo je 14 priča, uglavnom putopisa sa Bliskog istoka.

“Kamion obilazi litice Džebeli Rahmeta. U kamenjaru ovoga svetog brda sreli su se praotac Adam i pramajka Eva.

Proterani iz raja zbog nemorala i učestalih krađa sa privatnog poseda gospodnjeg, naši nesretni praroditelji lutahu svetom jalovo i dugo. Odvojeni i napušteni, bez blagoslova Gospodnjeg i bez socijalnog osiguranja, potucahu se obalama nepoznatih mora i okeana. Posle dvesta godina odvojenog života, još relativno mladi, sretoše se na padinama Džebeli Rahmeta i počeše da žive nevenčano. Pramajka Eva izrodila je mnogo dece. Među njenom mnogobrojnom decom bilo je i kriminalaca. Život je tada u Arabiji bio priliĉno težak, pošto još ne beše pronađen petrolej.

Italijani bi na ovom svetom bregu podigli crkvu, Amerikanci bazu, Francuzi hotel, a Libanci kockarnicu. Bugari bi ovdje sagradili veliki naučni institut za borbu protiv zagraniĉnog sujeverja. Turci bi po obiĉaju podigli karaulu, a Beograđani bi otvorili kafanu “Kod prvog greha”. Arabljani nisu podigli ništa.”

“Arapska pesma rodila se u pustinji.

Francuz je propevao zbog žene, Italijan radi publike. Grk peva za bakšiš. Nemac peva na komandu, a Srbin propeva uz piće. Arapin je zapevao od straha.

Pustinja uplaši i junake i divove.

Pustinje se jedino ne boje pesnici.

Nomad danima gamiže kroz pesak. Jašući peščanim paklovima dani i vekovi prolaze jednolično i sivo. Neko je rekao da je tromost Istoka nastala u beskrajnim jahanjima u karavanima kroz pustoš i samoću.”

 “Arabiju je pokrio mrak, gust i neprobojan kao prljava mantija suludih persijskih opsenara.

U tami nad peskom bilo je te noći mraka za čitavih nekoliko svetova”

“Ova knjiga u službi čoveka… Uzmite je i vi u ruke i čitajte je! Ona to zaslužuje. Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika živa duha i bogata srca.”  – Ivo Andrić u predgovoru za “Nekrolog jednoj čaršiji”