“Ima zemalja u koje ne treba ići sa koferima. Ima krajeva sveta u koje treba otputovati sa džakom i sa bisagama. Jedno iskustvo više, jedna predrasuda manje.”
“Pisma iz Azije” je druga knjiga putopisa Zuke Džumhur, prvi put objavljena 1973.godine. Zbirka se sastoji iz četiri dela, pisana na putovanjima po Bliskom istoku, Avganistani i Iranu.
Hedžas – prvi deo. Predstavlja regiju na zapadu Saudijske Arabije, uz Crveno more, kojoj pripadaju najznačajniji islamski gradovi Meka i Medina.
“Granice između legende i stvarnosti ovdje su sasvim izgubljene.Svuda na Istoku legenda je uvijek zamjenjivala istoriju. Naša istorija imena i datuma istočnjacima je najbolja potvrda nemoći i jalovosti naše fantazije.”
“Oaza u pustinji obraduje čoveka kao tačka posle dugačke i nerazumljive rečenice nekog gnjavatora.”
“Sporazumevali smo se nekim čudnim jezikom koji nikada neću moći da objasnim. Naš jezik bio je sastavljen od reči italijanskih, engleskih, francuskih, reči internacionalnih i prstiju srpskohrvatskih i arapskih.
Jezik nas nasušni bejaše naivan i prost kao u davna vremena našeg praoca Adama.”
“Telal je još jutros objavio da će tačno u podne biti izvršene kazne na prostranom trgu…
…Dva policajca su pažljivo pretresala osuđenike. Pošto je ustanovljeno da nijedan nema ispod galabije nikakve druge odeće do svoje nesrećne lopovske kože, šeik je dostojanstvenim pokretom umorne ruke dao znak. Svetkovina pravde mogla je da počne. Motka je izabrana.”
Mašrik – drugi deo. Arapski naziv za istok. Geografski pojam za grupu arapskih zemalja sa Bliskog istoka: Egipat, Jordan, Palestinu, Liban, Siriju i Irak.
“Zid prolazi posred grada i odvaja Jevreje od Arapa. S jedne strane Jerusalim Hašemitske Kraljevine Jordana, s druge Jerusalim Republike Izraela.Stari jevrejski zid je podelom pripao Arapima, ali je zato ovaj novi zid mržnje pripao podjednako i jednima i drugima.
Ironija istorije je htela da se taj bedem nemira i zle volje podigne pored jednog groba za koji su vezivane tolike poruke o dobroj volji i miru među ljudima.”
“Jutros sam prošao pored logora palestinskih izbeglica. Prilazi bedi su asfaltirani. Setio sam se odjednom svih siromaha sveta.
Setio sam se vesele sirotinje napuljske. U Napulju i beda ima svoju poeziju. Kad god bih zalutao u predgrađa puna njihove dece, slušao bih pesme i svađe, ljubavi i mržnje, psovke i pozdrave i mnogo sličnih stvari koje imaju i bogataši.
Posle desetak minuta provedenih na napuljskoj ulici pokrivenoj ispranim i olinjalim vešom, kao zastavama svih svojih dana, uvek sam pomišljao da će mi neko prići i naterati me da kupim ulaznicu kao na kakvoj predstavi.
Video sam jermensku sirotinju po Levantu. Ona u svojim ritama ima dovoljno epidemija za čitav jedan kontinent.
Koliko je siromaha kairskih i damaških koji svojim stražnjicama utiru tepihe po džamijama i gradske travnjake!
U logoru Palestinaca od bede ne vidi se čovek.
Možda su ovi jadnici u komplikovanom i neljudskom rečniku politike prestali odavno i biti siromasi. Možda su postali politički argument, diplomatska busija, trik u poslovniku i tačka dnevnog reda na sednicama međunarodnih foruma i ćaskanja i čapraz-divana.”
“Zvezde nad pustinjom bile su noćas tako stare i otežale.
Bilo ih je odjednom mnogo, beskrajno mnogo, kao bezvrednog sitnog novca nekog starog carstva koje je odavno propalo.”
Putopisi iz prethodna dva dela objavljeni su i u knjizi “Nekrolog jednoj čaršiji“.
Avganistan – domaćin i tema trećeg dela putopisa “Pisma iz Azije”.
“Čitaoče, ako te jednoga dana neki vetar, karavan ili “boing” nanese u centralnu Aziju, neizostavno otiđi u Bamijan, dolinu velikih Buda, u severnom Avganistanu….
…Jedini preživeli svedoci ovog klanja su velike Bude u stenama Hindukuša. Oni su uspravni, vitki i okrenuti prema reci i obroncima Kohibabe. Jedan je visok 56 metara, drugi je nešto manji i dostiže visinu od 35 metara….
…Od podnožja do Budinog temena imaju stepenice. Turisti se penju na glavu božanstva i slikaju.
Ja sam odbio da se bogu popnem na glavu.”
Ove statue, isklesane u šestom veku, bile su najveće statue Bude u uspravnom položaju. Svedoci raznih klanja i uništavanja. Da bi ih talibani 2001. uništili pred celim svetom kao svedokom.
“Avganistanci su hrabri i otmeni ratnici koje je prošlost naučila da budu nepoverljivi prema strancima. Oni i danas retko i samo od nužde zalaze u nove delove grada u kojima žive stranci. Međutim, hipike su primili u svoju zemlju kao još jedno prijateljsko, mirno i blagonaklono pleme. Tome je mnogo doprinela zajednička sumnja, zazor i prezir prema jednoj umornoj civilizaciji. Spremnost hipika da žive na isti način kao i domaća čeljad otvorila je srca ovih gorštaka prema došljacima.”
“Svuda po svetu starost donosi nemoć i bolest, osim u ovim brdima. Ovde su ljudi najlepši tek posle šezdesete godine. Visoki i vitki, obrasli u duge kovrdžave brade i uvijeni u platno liče na mesije i proroke, zvezdočace i čudotvorce koji još lutaju po zemlji i najlepši su spomenici u Avganistanu.”
“Za žitelje ovih gudura i stepa, ona ako i nije skoro sve, onda je najvrednije i najdragocenije što oni imaju. Kamila je prevozno sredstvo za putnike i kabaste terete, i po putu, i po bespuću. Njena izdržljivost prevazilazi svaku našu zamisao. Njeno mleko se pije. Njenu mokraću daju deci umesto ribljeg zejtina ili tonikuma. Njena balega je sagorljiva poput drveta ili ložulja. Najzad kad sve iz nje izvuku, zakolju je i pojedu njeno meso. Od njene dlake naprave odeću, pokrivaĉe i šatore, a od njene kože obuću, torbe i zastiraĉe. Kamila je istovremeno i kamion, i dragstor, i supermarket, i selfservis. Kad je na kraju izgube, svi je dugo oplakuju kao trajan gubitak bogatog poseda. Nisu joj dali slučajno ime: kamila – potpuna, ili savršena.”
“U doba kada je Evropa živela u neznanju i sujeverju, u vreme kada su Grci bili tek u povoju i kada se Rim nije još ni rodio, sa ovih brežuljaka Avganistana ukazao se duhovnik koga nazvaše Žuta Kamila, ili Zaratustra, da svetu oglasi potpunu čovekovu slobodu u izboru između dobra i zla.
Na ovom tlu Žuta Kamila propovedala je da se čovek samo pomoću čiste misli, čiste reči i čistog dela može uspešno boriti protiv zla.
U Balku je poslednji put propovedao, kao žarki pristalica dobra i protivnik zla – mišlju, rečju, delom.
Tako je govorio Zaratustra.”
Četrvti deo – Arijana. Putopisi iz Irana.
“Videću grad čije ime znači – Isfahan – polovina sveta.
Videću cvetni Širaz. Videću šatore pod kojima je boravilo preko šezdeset careva, kraljeva, prinčeva, carica, kraljica, princeza, predsednika država i vlada neposredno pred moj dolazak.
Videću sav jad i čemer što je ostao posle prolaska hordi Aleksandra Makedonskog od biblioteka, galerija i arhiva u Persepolisu.
Videću mauzolej koji neodoljivo podseća na Meštrovićev grob Neznanom junaku na Avali, a pukim slučajem nastao je nekoliko hiljada godina ranije.
Videće se šta ću sve videti.”
“Juče sam dugo stajao pred slikom bitke u dolini Čalderana …
…Prvih nekoliko trenutaka nikada ne bih zaključio da ta slika treba da dočara nekakvu bitku i nemilosrdan obračun dva protivnika – otomanskog sultana i persijskog šaha. Pre bi čovek pomislio da su se izvrnule i pomešale dve velike kutije pune šarenih bombona i svakojakih šećerlema u neki predeo po kome žive paunovi, papagaji i rajske ptice, nego da je to borba dva ljuta dušmanina. Slika većma izgleda kao odlazak dve klape veseljaka i kićenih svatova na teferič na kome će biti đakonija, svirke i pesme sve do “zore rane, dušmanina moga”, nego na ljuti mejdan gde će vrela krvca liti “ceo letnji dan do podne”.”
“Veliki engleski bogataš viktorijanskog doba baron Rajter nagovarao je šaha Nasradina da mu proda čitavu Persiju na 70 godina. Zatim je bogati baron nagovarao šaha da mu sve šume, sve rude, sve carinske postaje u zemlji, sve javne radove i sve železnice proda na 25 godina. Na ojađenog Nasradina nije trebalo dugo navaljivati. Uzeo je od barona predujam za prodaju Persije i onako ojađen krenuo na putovanje po Evropi da otkriva nove kockarnice, banke i kabarete. Obilazio je i prve svetske izložbe po Beču i Parizu sve u najboljem raspoloženju evropskog “fen d sjekla” i teškog azijskog mamurluka.
Kada je Nasradinu ponestalo para, dozvolio je milostivom baronu da u Persiji osnuje orjentalnu banku, zatim persijsku i imperijalnu, najzad i emisionu banku. Nesretni Nasradin koji je po Evropi tražio uzalud jednog hodžu koji se isto tako zvao da ga pita za savet, ali ga nigde nije našao, nije smeo ostati neobazriv ni prema Rusima. Dao je zato ruskom knezu Poljakovu da u Teheranu osnuje založnu banku. Kada su se na to naljutili Englezi, dao im je monopol duvana. Da ne gleda kavgu između jednog engleskog barona i jednog ruskog kneza ponovo je uzeo predujam i otišao u Evropu. Kada se jednog dana slučajno vratio u Persiju, bio je namerno ubijen i više nije mogao da putuje u Evropu.”
“Od aerodroma do Širaza vodio je dug i ravan drum. Sa strane i po sredini ceste bili su kilometri ruža, limunova i bandera. Celim putem mirisale su neke nevidljive i skrivene dafine. Ovaj dugački i ravan put ličio mi je na veliku glatku dršku na čijem je kraju velika lopta u koju je smešten grad.”
“Odvajkada na Istoku i sluge imaju svoje sluge, a postoje i sluginih slugu sluge. Sve je to u nekom volšebnom spoju vezano bez početka i kraja kao nekakav azijski lanac svetoga Antuna da na kraju ipak ispadne da smo svi mi sluge Božije.”
“Možda lutajući svetom i ostanemo verni mnogim zabludama koje je rodilo naše srce, ali se svakoga dana i s tugom rastajemo od jedne po jedne slike koju je stvarala naša mašta.”
